SINERGIJA MUZIKE

Cilj da ugodi raznim u?ima, da ne odustane od vrhunskog muziciranja, ?iroke palete dela, da privu?e novu, a ne izgubi staru publiku, da ne zapostavi doma?e umetnike, ali i da nas «po?asti» velikim svetskim imenima, Bemus je potpuno ispunio. ?ini nam se da je ova godina zapravo nulta, trenutak od koga se ra?una i u kome se ubiraju plodovi petogodi?njeg rada, od kada je Bemus zaokrenuo kurs, preokrenuv?i i izmeniv?i kako umetni?ke tako i organizacione koordinate. Zbog toga ovogodi?nje Sve?anosti nisu samo zbir, ili zgusnuti koncertni niz, ve? Festival koji ima svoju strukturu, dramaturgiju, koncept, Festival koji je osmi?ljen i zaokru?en od po?etka do kraja. I kako lep?e zavr?iti Bemus, nego sinergijom muzike. Ujediniv?i vrhunske doma?e izvo?a?e (Camerata Serbica) sa dirigentom svetske reputacije (Jon Marin), Bemus nam je poru?io kuda to on ?eli i mo?e. Dakle bez ta?ke, bez uzvi?nika, Bemus ne staje, niti zastaje, ve? nastavlja dalje ka Mocartovoj 2006 godini, a nama je kao poslednju uspomenu do slede?eg susreta darivao njegovu Simfoniju u g-mollu, koju je Jon Marin (dr?e?i ?vrsto i najtananije niti partiture u svojim nepogre?ivim rukama) tuma?io kao dramu, sa mnogo pitanja i odgovora, sa tempom uvek na donjoj granici, pri ?emu je do izra?aja dolazio svaki detalj, svaki udisaj, dinami?ka nijansa, ali iznad svega mo?, nadmo? i nemo? izvo?a?a. Ako je Mocart putokaz ka sutra, onda je Hindemitova Simonija «Slikar Matis», izvedena na po?etku ve?eri, a posve?ena Jugoslaviji koju Martin pamti, svakako usijana kulminacija svega ?to se odigralo do danas. Mno?tvo boja slivenih i razlivenih, sukobljenih i sjedinjenih, pastelnih i morbidno mra?nih, tankih linija i grubih sna?nih poteza, preto?ili su u muziku Camerata Serbica i njen slikar Marin, koji je ?etkicu zamenio ?tapi?em pomo?u koga su se de?avala zvu?na ?uda. U prvom stavu ozarili su nas an?eoski zvuci flaute (Ljubi?a Jovanovi?), akordsko naslojavanje duva?kih instrumenata i jasno i nadahnuto prezentovana polifonija. Prefinjeni pijano provocirao je na?e auditivne mo?i u drugom stavu, neosetno prerastaju?i u sna?an vrhunac (stavljanje Hrisovog tela u grob), dok je avetinjska slika demona i ?udovi?ta ostala kao najupe?atljiviji deo ve?eri zbog ekspresivnih guda?kih instrumenata, koji su ?kripali i cvileli nagove?tavaju?i zlo koje se nadvija, a koje je bilo potcrtano grubim i nemilosrdnim repetitivnim ubodima orkestra, me?anjem disonantnih instrumentalnih boja, ekstremnim dinami?kim platoima, sukobljenim registrima, gustom i tamnom podlogom. Koncert prepun simbolike sa fanfarama limenih duva?a (aleluja) poveo nas je ka jednom novom Bemusu.

Marija Babi? - Milovanovi?

МУЗИЧКА ГЕОМЕТР&

Бемус не посустаје, нудећи нам још више и још боље. Док наше перцептивне моћи истрајавају на својим резервама, свесни смо да се на Бемусу више ништа не сме пропустити. Празник музике синоћ је заблистао кроз наступ Камерате Салцбург и њеног незаборавног диригента, звезде вечери Олија Мустонена, чије уметничко биће зрачи музику сваким својим делом, сјединјујући емоцију и интелект на један аутентичан и незабораван «мустоненовски» начин. Осмисливши програм као својеврстан музички триатлон чије су дисциплине биле Сибелијусова експресија (Ракастава, свита оп.14 – за гудаче и удараљке), Хиндемитова геометрија (четири темперамента, за клавир и гудаче) и Менделсонова дескрипција (Италијанска симфонија, А-дур) Мустонен и његови музичари обајснили су своје поимање интерпретације, као дубоког уживљавања и разумевања, не само партитуре, већ и поетике аутора, пропуштене кроз филтере препознатљиве интерпретације ових несвакидашњих извођача. Та интерпретација као извођење доказа и потврђивање ауторове теореме, заснива се на минуциозној прецизности, непрекидном пулсирању сваког атома дела, оштрим убодима, експресивном обликовању мисли, пропорцијама и односима, обрисима и границама описаним и израчунатим математичком прецизношћу. Сибелијусова љубавна свита понела нас је својом експресивном мелодиком пуном жудње у првом ставу (тумаченом кроз инструментални пев ансамбла који је постваљао питања, уздисао, водио мозаичне дијалоге чији су врхунци, истовремено представљали и понор тишине из које се рађа ново питање), захукталом и моторичном романтичарски топлом атмосфером другог (са богато испеваном темом у виолончелима) и тамном и густом фактуром , контрастно богатог, а фолклором натопљеног последњег – трећег става. Врхунац вечери представљало је надахнуто и искрено тумачење Хиндемита, чији геометријски објективизам, контрапунктско богатство и мелодијска инвенција није могао да нас не узбуди, јер ово је била тачка у којој су се стопиле и сјединиле и из које су исијавале поетике Мустонена и Хиндемита. Истовремено у две улоге: пијанисте и диригента, Мустонен је својим џезерски-оштрим и прецизним убодима исцртавао ивице дела и давао иницијалне провокације и смернице гудачима. Сјединивши и стопивши цело своје биће у овом подвојеном чину, Мустонен је уронио у клавир који је претворио у лабораторију звука проналазећи у њој дисонантна узбуђења којима је било тешко одолети. Музика у времену и простору, класично јасна и прецизно омеђена, музика оштрих акцената, пулсирајућа, виртуозна и незаустављива - баш онаква како ју је замислио њен творац Феликс Менделсон то је оно што смо добили од Камерате Салцбург и њеног диригента у извођењу Италијанске симфоније. Темпо, облик, карактер и интерпретативно мајсторство подигли су публику на ноге. И вредело је, јер смо даривани још једним бисером: Шубертовом «Немачком игром» која је продужила надахнуту и фанатичну, предану и прецизну, музички чисту чаролију.

Марија Бабић - Миловановић

4 МУСКЕТАРА

Последњи касни концерт Свечаности крунисан је наступом гудачког квартета Рубикон и њиховим зрелим и посвећеним тумачењем квартета Шостаковича и Бартока, који представљају сам врх свога жанра. Интензивно пласирајући са подијума свако своју специфичну музикалност, чланови квартета Рубикон постигли су сједињујуће просветљење и самоостварење. Шести квартет Димитрија Шостаковича пронео је кроз све ставове мисао о вапају усамљеника, који пева и плаче, а истовремено се сам себи смеје са маском Пјероа. Док је у првом ставу извођачка четворка још увек усаглашавала и ослушкивала међусобне интеракције, (повремено асоцирајући присутне на дует Симовић –Ђорђевић, чија лепота тона, мајсторско нијансирање и индивидуалност исијавају из сваког одсвираног тона), у другом је препустила Роману Симовићу лидерство и експресију у високим регистрима, а у завршним ставовима презентовала један зрео, хомоген и сочан квартетски звук, софистицирано вођен кроз све нијансе пиана и контрапунктске вратоломије, а потом звук разрађен, згуснут, па разређен, међусобно испреплетан, сукобљен и сједињен у небеском завршетку дела. Као контраст и врхунац, уследио је увек нов и изненађујуће резак, експерименталан и захтеван Бартоков четврти квартет, који је дисао, пулсирао али изнад свега гризао својим реским хармонијама, прегнантним ритмовима, грубим акцентима и оштрим мелодијама. Преносећи и усложњавајући узбуђење и ишчекивање, бартоковска енергија експлодирала је у петом ставу у коме смо извођаче доживели као једног. Њихова моћ експресивног сукобљавања, сударања и ударања резултирала је толико животном интерпретацијом да смо кроз музику видели живот, данас и овде. Шта би био бољи контраст него фрагменти Хајдна изведени на бис, који су нас вратили у један лепши свет .
Марија Бабић-Миловановић